Настава на даљину: СРПСКИ ЈЕЗИК

Избор из књига и енциклопедија за децу

Недавно смо обрађивали песму „Писмо мајци“ Сергеја Јесењина. ​Честа тема поезије Сергеја Јесењина је руско село и љубав према животињама. Чувена песма, уз коју су генерације плакале, јесте и

​“Песма о керуши” коју је Јесењин написао 1915. године. У основи песме је истинит догађај из Јесењиновог села Константинова. Нажалост, сурово поступање према животињама је проблем који је актуелан и данас. О томе смо у 6. разреду пуно причали на грађанском васпитању и знам да сте били одлично информисани.

На линковима погледајте текст песме, различите преводе, руску оригиналну верзију, анализу песме, цртани филм на основу песме и биографске податке о писцу.

Ваш задатак је да на основу свега прочитаног и погледаног направите свој одговор на ову тему. Дакле, своју реакцију на неодговоран однос људи према животињама можете испољити у облику песме, кратке приче, фотографије, цртежа, филмића.

https://www.youtube.com/watch?v=rYjWXzMeYcI&feature=youtu.be

https://valjinaucionica.weebly.com/10551045105710521040-1054-105010451056105910641048.html

http://ucimosrpski.rs/topic/pesma-o-kerusi-sergej-jesenjin/

https://www.opanak.rs/pesma-zbog-koje-smo-svi-plakali-u-skolskim-klupama/

Домаћи задатак нашег доброг Николе Манојловића инспирисан Песмом о керуши:

Прича једног пса

Памтим вашу срећу када сте ме купили. Дуго и пажљиво сте ме бирали, пратили како растем, чекали да будем довољно велики и примим прву вакцину да можете да ме узмете. Дошао сам у ваш дом, куповали сте ми играчке и разну храну. Ја сам био најсрецнији што сте ме стално мазили, показивали својим гостима, љубили и бринули о мени. Свакога дана смо ишли у шетњу, сваког дана сам сретао своје другове по парковима и на улици. Онда се нешто променило. Чинило ми се да имате мање времена. Више није било играчака, али сам знао да ми нису ни потребне, били сте ми потребни ви. Више није било разноврсне хране, јео сам грануле које сте ми сипали у чинију ујутру, док сте некада заборављали да ми сипате свежу воду. Шетње су биле све ређе, веровао сам да је тераса довољна. Онда сте водили дуге разговоре, да бисте решили да некуда одете. Преселили сте ме у неко двориште код људи које не знам, они ме нису волели као што сам мислио да ме ви волите. Мислили су да цу бити чувар и да цу уједати све оне који прескачу ограду. Ја то нисам желео. Један од тих људи ме је и ударио. После неког времена су ме оставили напољу. Лутао сам улицама, чекао да ми неко да храну. Нисам ни знао како људи умеју да буду окрутни. Нисам могао да верујем да ће ме људи терати без разлога и ударати иако ништа нисам урадио. Док сам се смрзавао на парцету картона и чекао да се заврши велики одмор па да покупим испред пекаре остатке хране, сецао сам се како су некада о мени бринули, како су ме водили код ветеринара, купали ме и мазили. Све је то сада само успомена. Знам да цу доживети још неку годину на улици, можда ће ме скупити шинтери, можда убити други, већи пси. Да сам могао да бирам, никада не бих отишао од своје породице да би некоме био играчка само неко време. Ја сам живо биће, које има потребе, које тражи љубав и пажњу. Ако се одлучите да неког мог псећег друга узмете или удомите, потрудите се да имамо живот какав заслужујемо. Ми ћемо вам узвратити љубављу и верношћу.

Састав Милоша Рајића „Тужне очи“

Понекад ме цео дан прати тај тужан, али топао поглед…Сретнем га некада на самом крају наше улице,а најчешће на узбрдици код стадиона.Велики,мало чупав жути пас са бадемастим очима,који на мене скоро никада не лаје и увек маше репом.
Ко зна како је ту доспео…Можда су га оставили кад је био мали заједно са браћом и сестрама.Вероватно половина њих није ни преживела.Неке је уморила глад,друге хладноћа…А неки су можда страдали не знајући да се чувају од пролазних аутомобила,само он зна како је преживео.Питам се да ли је икада осетио топлину људске бриге и сигурност.Колико пута је био гладан,промрзао,покисао,болестан?Његове бадемасте влажне и топле,али тужне очи као да желе да ми све то испричају,понекад када га не видим пар дана питам се да ли је добро и да му се нешто није десило.
Питам се исто тако и шта је то са људима који су у стању да остављају псе и друге животиње као да су предмети а не жива бића.Они нису у стању да се брину сами о себи у овом хаотичном и не превише милосрдном граду.На нека од тих питања једноставно нема одговора.Можда би све било другачије када би људи једном схватили да и животиње имају душу  и да осећају као и ми.Можда би мало више емпатије свима нама добродошло.
Често се говори да је пас човеков најбољи пријатељ.А да ли је и какав је човек пријатељ псу?